ПЕТАР БИГГА (1811–1879), СРПСКИ ЈУНАК И АУСТРИЈСКИ ГЕНЕРАЛ, ПРАВОСЛАВНИ КШАТРИЈА Све за цара и народ свој Овај натпис са недавно обновљеног надгробног споменика Петру Бигги на Успенском гробљу у Новом Саду, урезан као животни мото и завет, указује на сву дубину империјалне идеје код Срба. На непролазни сан о држави заснованој на принципима Рима и правилима Неба. Знамења те и такве државе, од мошти светитеља до владарског орла, Срби су проносили кроз све ватре и времена. И кад су се незадовољни селили из пречанских крајева, нису одлазили на запад, трбухом за крухом. Ишли су за оном својом звездом у бескрајном плавом кругу. У Трећи Рим. Ту идеју сведочио је својим животом и овај чувени бранилац Србобрана
Пише: Ђорђе М. Србуловић
КШАТРИЈЕ
На почетном нивоу је биографија Петра Бигге. И данас у Лици, код Плитвичких језера, постоји Бигина пољана. Иако тамо више нема Срба, овај топоним сведочи о почетној тачки човека чији ће нам мото са надгробног споменика помоћи да испричамо суштину српског постојања, смисла, односа према животу и свету, те оној српској држави коју покушавају да направе од свог постанка и коју им силнији сруше и кад успеју да је саграде. Државе на принципима Рима и правилима Неба.
Вековима је Лика била линија српске одбране хришћанске Европе од надирућег Османског царства. И вековима је попут вулкана избацивала из себе чудесну магму – српски ратнички сталеж, православне кшатрије. Биографије ових ратника сличне су и по хоризонтали – од куће до куће, од села до села, од касарне до касарне, као и по вертикали: деда, отац, син, унук, ујак, братанац, стриц, сестрић... Неко би остао солдат целог свог живота, неко је у боју посечен као перспективни поручник пред којим је била блистава каријера, а неко је, попут Петра Бигге, умро у бачкој равници као пензионисани и славни генерал Хабзбуршке монархије и српског народа, племић, вишеструко одликован. Суштински, те судбине су идентичне: Све за цара и народ свој.
ЖИВОТОПИС
Петар Бигга рођен је у Бјелопољу код Коренице, 1811. године. Некада се његово родно место писало као Бело Поље али, како је судбина српске Лике окончана 1995. године, настајали су нови називи и правописи за иста, стара места. Остале су старе књиге, док и оне не нестану, под хрпом нових „научних сазнања”.
Отац му Тодор био је официр, као што су и сви његови мушки преци били крајишки официри: прадеда Јован, дедови Леонтије, Радојица и Милета... Мајка Ђурђија је из свештеничке породице, отац јој је био парох Шевер. Тодора Биггу су преместили у Варадинску регименту у Сурдук, где је убрзо и умро. Оставши сама са шесторо деце, Ђурђија прелази у Пазову, где јој умиру две кћери, а она са четири сина одлази у Митровицу. И Петров брат Дане направиће успешну каријеру и добити чин мајора. Школовање започето у Сурдуку и настављено у немачкој школи у Пазови, Петар завршава у Митровици. Године 1828. постаје кадет, а након пет година и официр. Биггина слава започела је учешћем у српско-мађарском рату 1848/49. године. Иако је цео Варадински батаљон кренуо за Италију, генерал (и бан) Јелачић га је вратио због сукоба Угарске са Бечом. Бигга долази у Карловце где се налазио главни одбор Српске Војводовине. Ту добија чин капетана и бива распоређен у Сентомаш, садашњи Србобран. Данашње име места потиче из тог доба, по неосвојивом шанцу, који је, по упутствима Ђорђа Стратимировића, пројектовао и извео Пољак, мерник Ворновски. Овај шанац држали су „Србијанци” – добровољци из Кнежевине Србије, сведочи у својим Успоменама Новак С. Голупски. Име би овај градић, до тада зван по светом Томи, могао да носи и по јуначким одбранама малобројних српских трупа пред далеко бројнијим, боље наоружаним и обученим мађарским снагама. Тим одбранама командовао је Петар Бигга. Једна велика битка одиграла се на Преображеније 1848, а друга на Малу Госпојину исте године. Напад 25.000 мађарских војника, на чијем су челу били генерали Месарош и Храбовски, одбило је 5.000 сремских граничара, бачких шајкаша, сентомашких гардиста и србијанских добровољаца. Уз војводу Шупљикца и Ђорђа Стратимировића, Бигга је свакако најпопуларнији српски јунак овог рата – сведочи Јаков Игњатовић у својим Мемоарима. Касније, Бигга постаје командант одбране Карловаца. За учешће у борбама 1848/49. одликован је Леополдовим орденом. Већ 1859. године, после успешног ратовања за Аустрију у Италији, добија чин пуковника а после нових ратова, 1866. године и чин генерала. За успехе у бици код Монгабије, у којој је предводио Панчевачки пук, добија војни крст, и постаје племић у рангу витеза – „витез од Монгабије”. Те године постаје заповедник бригаде у Брну. Већ наредне 1867. године је пензионисан. Са супругом Христином повукао се у Нови Сад, где су провели последње године живота уживајући велико поштовање суграђана. Супруга му је умрла 1876, а он почетком јануара 1879. године. Обоје су сахрањени на Успенском гробљу у Новом Саду. Два велика камена надгробника временом су зарасла у траву и пала на земљу, ограда је оштећена и све је прекрио заборав. Кућа у некадашњој Јеврејској, после Улици ЈНА, у којој је провео последње године живота, срушена је крајем седамдесетих година прошлог века, када је грађено ново здање Српског народног позоришта. Чинило се да је Бигга заувек нестао из српског памћења.
Пре неку годину, средствима Министарства рада, по пројекту новосадских заштитара споменици су обновљени, гробно место уређено, ограда поново постављена. И натпис „Све за цара и народ свој!” поново је засијао.
РИМ
На крају, ред је да осветлимо смисао натписа са надгробника: Све за цара и народ свој! Прешавши Саву и Дунав у Сеоби 1690. године, Срби су пренели и најважније институције средњевековне државе: Цркву и Сабор и симболе те државе, што им је Привилегијама признао цар Светог римског царства Леополд I. Средњевековни српски владари све важне одлуке доносили су на саборима – од преноса круне до доношења закона. Цар Душан је свој Законик донео на два државна сабора. Срби су свој положај у новом царству – Хабзбуршком, уредили са царем Светог римског царства, који постаје њихов цар и гарант очувања сабора и избора војводе, који ће и сам у једном моменту постати велики војвода Војводства Србије. Цар сазива саборе, потврђује њихове одлуке, али може и да их мења и прилагођава државним интересима. Тако су Срби пренели своју средњевековну државу, насталу у оквирима Другог Рима – Византије, у Свето римско царство и омогућили не само опстанак, већ и сваковрсно напредовање. Беч није био трећи Рим, али је у дугом временском раздобљу био центар Светог (западног) римског царства, а српска држава и српски народ су утемељени на империјалним, римским принципима. И, кад се селе, незадовољни, Срби не одлазе на запад трбухом за крухом. Они иду за звездом у бескрајном плавом кругу. Иду у Трећи Рим.
Симболи те државности које су унели у Хабзбуршку монархију биле су и мошти средњевековних владара: пре свих кнеза Лазара, као последњег пре Косова, али и других. Небројено пута Срби селе мошти Стефана Првовенчаног и других владара, јер тиме са собом носе и своју државу.
Застава Српске Војводовине, проглашена на Мајској скупштини у Карловцима, има и српске боје и хабзбуршког орла. На застави коју у сентомашкој православној цркви освећује прота Павле Стаматовић пише: За цара, веру и народност. Под том заставом су и добровољци из Србије, као и Бигга са Личанима, бранили Српску Војводовину. Један Бог на небу, један цар у држави, један отац у породици – Pater familias.
Надгробни споменик Петра Бигге, тог аутентичног представника српске и римске државотворне традиције недавно је обновљен. Рестаурација српске традиционалне породице и државе тек предстоји.
***
Господ зна и суди
Августа 1995. године, Лика – постојбина српских кшатрија кроз векове, престала је да постоји као таква. У неколико дана протерани су сви Срби, а управо они су вековима чинили њену срж и њен смисао. Када се једног дана буде писала Историја српских ратника, Лика ће бити најчешће помињана, просто: другачије неће моћи, ако је истраживач иоле објективан. И, зачудиће се и сам у којим ће све војскама затицати ове ратнике, на којим ратиштима и задацима: од Италије и Немачке, до стрељања грађанског Београда и Србије, 1944. године. Кажу да је тог августа 1995. године у Београду живело 36 генерала ЈНА пореклом из Лике, са породицама и потомцима, ниже официре да не помињемо. Читави батаљони. Сви су седели и ћутали у својим кућама. Зашто – питање је на које ће одговор морати да да неко други. Господ зна и суди.
На почетном нивоу је биографија Петра Бигге. И данас у Лици, код Плитвичких језера, постоји Бигина пољана. Иако тамо више нема Срба, овај топоним сведочи о почетној тачки човека чији ће нам мото са надгробног споменика помоћи да испричамо суштину српског постојања, смисла, односа према животу и свету, те оној српској држави коју покушавају да направе од свог постанка и коју им силнији сруше и кад успеју да је саграде. Државе на принципима Рима и правилима Неба. 
Петар Бигга рођен је у Бјелопољу код Коренице, 1811. године. Некада се његово родно место писало као Бело Поље али, како је судбина српске Лике окончана 1995. године, настајали су нови називи и правописи за иста, стара места. Остале су старе књиге, док и оне не нестану, под хрпом нових „научних сазнања”.
Биггина слава започела је учешћем у српско-мађарском рату 1848/49. године. Иако је цео Варадински батаљон кренуо за Италију, генерал (и бан) Јелачић га је вратио због сукоба Угарске са Бечом. Бигга долази у Карловце где се налазио главни одбор Српске Војводовине. Ту добија чин капетана и бива распоређен у Сентомаш, садашњи Србобран. Данашње име места потиче из тог доба, по неосвојивом шанцу, који је, по упутствима Ђорђа Стратимировића, пројектовао и извео Пољак, мерник Ворновски. Овај шанац држали су „Србијанци” – добровољци из Кнежевине Србије, сведочи у својим Успоменама Новак С. Голупски. Име би овај градић, до тада зван по светом Томи, могао да носи и по јуначким одбранама малобројних српских трупа пред далеко бројнијим, боље наоружаним и обученим мађарским снагама. Тим одбранама командовао је Петар Бигга. Једна велика битка одиграла се на Преображеније 1848, а друга на Малу Госпојину исте године. Напад 25.000 мађарских војника, на чијем су челу били генерали Месарош и Храбовски, одбило је 5.000 сремских граничара, бачких шајкаша, сентомашких гардиста и србијанских добровољаца. Уз војводу Шупљикца и Ђорђа Стратимировића, Бигга је свакако најпопуларнији српски јунак овог рата – сведочи Јаков Игњатовић у својим Мемоарима. Касније, Бигга постаје командант одбране Карловаца. За учешће у борбама 1848/49. одликован је Леополдовим орденом.
Већ 1859. године, после успешног ратовања за Аустрију у Италији, добија чин пуковника а после нових ратова, 1866. године и чин генерала. За успехе у бици код Монгабије, у којој је предводио Панчевачки пук, добија војни крст, и постаје племић у рангу витеза – „витез од Монгабије”. Те године постаје заповедник бригаде у Брну. Већ наредне 1867. године је пензионисан. Са супругом Христином повукао се у Нови Сад, где су провели последње године живота уживајући велико поштовање суграђана. Супруга му је умрла 1876, а он почетком јануара 1879. године. Обоје су сахрањени на Успенском гробљу у Новом Саду. Два велика камена надгробника временом су зарасла у траву и пала на земљу, ограда је оштећена и све је прекрио заборав. Кућа у некадашњој Јеврејској, после Улици ЈНА, у којој је провео последње године живота, срушена је крајем седамдесетих година прошлог века, када је грађено ново здање Српског народног позоришта. Чинило се да је Бигга заувек нестао из српског памћења. 
На крају, ред је да осветлимо смисао натписа са надгробника: Све за цара и народ свој! Прешавши Саву и Дунав у Сеоби 1690. године, Срби су пренели и најважније институције средњевековне државе: Цркву и Сабор и симболе те државе, што им је Привилегијама признао цар Светог римског царства Леополд I. Средњевековни српски владари све важне одлуке доносили су на саборима – од преноса круне до доношења закона. Цар Душан је свој Законик донео на два државна сабора. Срби су свој положај у новом царству – Хабзбуршком, уредили са царем Светог римског царства, који постаје њихов цар и гарант очувања сабора и избора војводе, који ће и сам у једном моменту постати велики војвода Војводства Србије. Цар сазива саборе, потврђује њихове одлуке, али може и да их мења и прилагођава државним интересима. Тако су Срби пренели своју средњевековну државу, насталу у оквирима Другог Рима – Византије, у Свето римско царство и омогућили не само опстанак, већ и сваковрсно напредовање. Беч није био трећи Рим, али је у дугом временском раздобљу био центар Светог (западног) римског царства, а српска држава и српски народ су утемељени на империјалним, римским принципима. И, кад се селе, незадовољни, Срби не одлазе на запад трбухом за крухом. Они иду за звездом у бескрајном плавом кругу. Иду у Трећи Рим.
